Покајање је темељ свега… Заборав је здрав, само кад душа оплаче гријехе тужне…Кад човјек заборавља срцем то анђели поју у души његовој да гријех је оп
Покајање је темељ свега… Заборав је здрав, само кад душа оплаче гријехе тужне…Кад човјек заборавља срцем то анђели поју у души његовој да гријех је опроштен…Без заборава срца, заборав ума постаје узалудна свјетиљка на олуји планинској…Гаси се и труне. Није постојан и нема духовни темељ неугасиви покајног срца…Тужан ли је заборав неокајани…смета и сагоријева душу његова безвредна и ништавна сила. Зар се борити за такав заборав??? Чему?? Заборав који се рађа из срца покајног, њему сјећање на гријех не смета. Но, радује се сили Христовој, опроштајној, човјече…Измјери се гдје сједиш. На покајању срца или ума? Да туга ти срце узалудно не кида, но да кроз покајну тугу радост срца рађаш. То је Христова жеља. Бог СРЦЕ ТРАЖИ, не прилога. Не Господе, Господе. Срце на тањир и онда иде Господе, Господе и прилог и све.
Језик вежи,
Душу цијели,
Гријехе дријеши,
Слободи тежи,
У рај се сели…
Слободе нема без жртве. Покајања такође. Ни радости. Ни жалости. Жртва је Христос, а ми Христови. Али бјежимо од жртве. Бјежимо од Христа. Све се нешто кријемо иза стубова страха и јада. А жртвом се рађају соколови, гнијезда се пуне…идеје рађају, слобода долази. Макар био један жртвени Србин…Крстић, Кашиковић, Пејановић, Станишић…од те жртве се рађа слобода. Једном у будућности. Крв Господ не заборавља. Заборавља је људски страх само. Иза стуба јада и страха.
