Правила о четничком војевању

Превео са Пољскога са неким промјенама, изузецима и додацима

Матија Бан

У Београду

У књигопечатници Кнежевине Србије, 1848. године

”Моме брату Ђурђу, Храбро боривши се за српски народ и слободу на браницима Беча и Прага, А сада борећи се у Банату, знак братске љубави”.

ПРЕДГОВОР

Као што у одбрамбеном поретку чете допуњавају већину војске, тако и ова правила о четничкој војсци допуњавају моје основе ратовања, или главна правила о редовној војсци. Ја сам овај свезак из пољског на наш језик превео, нешто сам изоставио, нешто промијенио, а нешто додао према околностима и предијелима за које је писано.

Ове двије књижице су почетак вјештине вођења код нас. Почевши у садашњим околностима није било могуће веће дјело урадити, нека се и овим малим даром мој народ задовољи; но међутим ( то ћу у предговору ове свеске препоручити ) нека се и други српски синови пожуре да овој великој оскудици доскоче.

Али све ће узалуд бити, докле год ми не оснујемо једно војно народно училиште. Гдје је војске ту мора бити и училишта за њу, иначе ће војска постојати по називу, а не по дјелу. Када чиновници, одвјетници, трговци, рукодјелатељу, па и сами сељаци имају за себе училиште, како да без истог буду и војници од којих зависи безбиједност, одржање и будућност домовине и државе ?

Дакле добро писане војне књиге и једно добро устројено училиште, па ће тада војска бити достојна свога имена, и способна да у својој цјелини у свакој прилици да одговори.

1. О ЧЕТНИЧКОЈ ВОЈСЦИ

Сваки народ, само ако има срца да се брани, може водити четничку војску у својој земљи, била она брдовита или равна. У брдовитим предјелима и у онима гдје има шума, блата, јаруга и њима слично подобни, та војска одводи, ходи, иде пјешице; а у равним предјелима и голим на коњу. Али у првореченим иста је без сумње много лакша и пробитачнија. Сама четничка војска може бити уништена непријатељском војском, ако она заузме простор већи него што подноси њена бројност. У том случају будући одред, чете ће бити понајвише корисне нападајући, у договору са редовном војском, непријатеља са леђа или на бокове. Оне могу одважније радити када су ближе каквог одреда народне војске, а најбоље када су у околини више народних градова, јер под њиховом заштитом могу се одмарати од усиљених корачница и стрјељиво обнављати. – Чета је састављена од одреда редовне војске, или су нарочито састављане, тада се зову нередовне или добровољне чете. О овим посљедњима овдје ће бити говора.

2. О УСТРОЈЕЊУ ЧЕТА

Начелник војни у сваком крају поставља, бира и именује Вође чете; а по изабрању исти, с њима у договору означава једнога Поручника и Потпоручника за сваку чету. Десетнике пак бирају сами Вође између простих четника. – На свако 50000 душа диже се по једна чета, у којој ваља да је најмање од сто до сто и двадесет људи, и колико је десетина исто толико је над њима Десетника. Поврх тога при свакој пјешачкој чети биће од 10 – 12 Коњика ( Наредник на коњу ), а уз сваког Коњика од 16 – 20 пјешака на коњу, јер они се служе коњима само да пријеђу с једног мјеста на друго, а увијек се збију сногу. Свака чета стоји под својим означеним бројем, који је јединствен и разликује се од других. Такође и сваки четник има свој лични, редни број, а над тим и своје војничко име, које он мора знати, и којим стоји означен у списку. Четник мора бити трезвен, отресит и смио. Који пјешице служи ваља да зна добро ходити, ићи и гађати; а који служи на коњу да зна вјешто јахати и да се не умори. Треба најстрожије пазити када се бирају четници; не треба настојати да их буде што више, него да буду што бољи, како до вриједних људи не буде изрода. – Сасвим је природно да још већином ваља пазити при избору Бојовника. Ови морају бити познати у својој околини као поштени и храбри људи. Мотриће се навластито, нарочито, посебно да се не употријебе они Часници који бјеху удаљени из службе због неваљалог понашања, јер права бодрост оснива се увијек на честитости. У осталом не морају то бити стари војници; у Шпанији су предводили чете млинари, љекари, свјештеници и њима подобни; али то су били људи смјели, благоразумни дјелатељни, радишни и трудбени.

3. О НОШЊИ И ОДИЈЕЛУ

Најбоље је да четници носе своје одијело, своју одјећу. Межутим рећи ћу да су широке гаће најзгодније и за ходање и за јахање; а у опанцима да се најбоље иде по брдовитим предјелима. Пас, опасач такође и листови од коже, поврх што служе да се за њих задјену оружје и свашта, јесу и подоста добра заштита прсима и трбуху буду од метака, буду од зиме. Само је врло незгодан фес, јер ни од сунца ни од најлакшег удара сабље не заштићује главу; зато би било боље замијенити га  онаквим кожнатим, вунастим покривалом какву носе Черкези или Бугари ( шубаром ) – једини знак којим ће се одликовати четници ид других сељана биће једна кокарда на покривалу ( шубари ) прибодена; а за то, да при каквој нужди, скинувши тај знак, и оружје побацавши, непријатељ не би имао по чему да их позна. – ради веће лакоће четници не треба да носе на леђима војнички, него ће имати само једну торбицу по узору на  ловачке торбице, и у њој једну кошуљу и неколико тврдих хљебова. У тој торбици одијелиће се мјесто за једно два кремена и за смотуљке. – Стари војници да би лакше ходили обичавају ноге поквасити ракијом и митлом помазати, пак увити крпама; али је боље, тамо помазавши лојом, крпама или умотати, пак кад се на станиште дође, а ноге забрекну, набрекну, положити на поплате траву коприву; ова за четврт часа или за пола часа ван извуче сав умор.

4. О ОРУЖЈУ

Што се оружја тиче, најбоље је за пјешака један кратеж, припаљача или самокрес, те два мала и велики нож, а још боље сабља. Пјешаци морају увијек имати са собом десет или петнаест сјекира. – за коњаника главно је оружје копље, гдје знају с њим руковати: многи свјетују и кратки карабин; али на то нису људи свуда навикнути; а у томе случају коњаници имаће два мала кратежа за пасом а два на коњу, привезана ка седлу као код Черкеза, и добру сабљу. Најбоље је турско седло, и гдје је у обичају да се никако европским не замијени. – За пјешадију коњаничку не треба седла; но само једна бјелина више пута превита, а са једне и са друге стране коња направи се стремен од ужета ( конопца ). Пјешаци када су на коњу држе кратеже о рамену објешене, а како стану на земљу притрче ка њима људи за то одређени, те сваки прихвати шест коња, па се са њима склони или у какав продол, удолину, увалу, или иза кућа, или бар на какав бус, бусење.

5. О ПОРЕТКУ

Гдје нема поретка, строгости и строгоће ту нема ни војске, такав поредак треба да у четама влада какав и у редовној војсци; иначе оне неће моћи да дјелају против неприајтеља, и биће рана својој сопственој домовини. Свако и најмање насиље према народу мора бити најстроже кажњено; а смрт заслужује ко год сагријеши против послушности. Четничке Вође одговарају за све пријеступке своје чете; они се дописују са војним Начелником окружења, и стоје под његовом заповијести. Начелник са своје стране настојаће около свеопштег поретка, и казниће све злоупотребе које би се увући могле. – Када се скупи више чета да пођу на један поход који сам Начелник не може предводити, тада овај означи једнога између четничких Вођа да управља походом. Плијен се дијели међу свом четом; али за оне који се боље покажу треба прије диобе, метнути на страну једну извјесну количину плијена па им га дати, поред обичног дијела који ће свакоме припасти. Тим ће се марљивост, радиност, трудољубље и савјесност побољшати. Обичај да свако узме што заплијени неправедан је и штетан је. Неправедан, јер се често нађе вриједнијих пљачкаша неголи војника, те они више добију него ови; а штетан јер сваки четник тада пази да прво потрчи у пљачку, и што је најбоље узме; те тако већи дијел остави послије битке када она још није сасвим ни свршена; а колика је опасност од тога рађа, то свако увидјети може. Али у плијен не рачуна се оружје ни стрјељиво; то се сматра као власништво народа. Чета пак која запљачка, опљачка оружје и стрјељиво, ако тога нема, мора бити по праву прва њиме снабдјевена; а што остане, то ће се, по расположењу окружног Начелника, дати најближој чети, која највише тога устребује, затреба. – Чете не смију ништа саме узимати, храну ће им доносити саме општине у којима се налазе. Све што од ових приме, зато ће се Вође чете писмено задуживати, обавезати, а те дугове и обавезе урачунати послије у општински порез. Добро је да Вође имају код себе такве мјенице и обавезе.

6. О ДОПИСИВАЊУ

Уређујујући чету у земљи, треба одмах уредити и поште, како би све нужне вијести брзо и слободно обилазиле. По селима и општинама стајаће увијек справан и спреман један писмоноша, јер та служба мора се отправљати по дану и по ноћи, у свако доба, а то или на коњу, или пјешице, како је гдје згодније. – Дописивање не смије бити опширно; а да би се могло лакше сакрити треба дописивати на уским листићима танкога папира, који се у се савије, и на спољашњем крају обичним лијепком а не воском залијепи. Такав смотак, када је добро савијен није дужи од палчаног прста а мало је дебљи од главе једне иглице. Важни дописи, особито они који се тичу будућих покрета народне војске морају бити лозинком заштићени, и под кључем. Тај кључ и лозинка само ће се налазити код Начелника. Други кључ и лозинка служиће за дописивање између њега и четничких Вођа; али тај кључ и лозинка требају се често мијењати. Најбоље је, када се то може, никако се не дописивати; него усмено, преко људи сасвим поузданих, шиљати и слати важне наредбе.

7. О ДЈЕЛАЊУ ( РАДУ ) ЧЕТА

Сав успјех, сва корист овога рата стоји у дугој сталности, непокретности; јер колико га више продужава један јак народ толико га вјештије отправља, и сила његове војске поткријепљује се; а напротив што дуже непријатељска војска борави у истом то више она слаби и поремећава се. Истина, да је овај рат самим мјештанима ( мјестима и житељима мјеста ) много штетљив, али веће штете до ропства није на свијету. Редовна војска у први мах има предност над четама; и зато ће се они устезати да у почетку нападну, само задовољавајући се поремећивањем стража о трагу непријатеља, хватањем писмоноша, Војвода и усамљених Поручника, и појединим убијањем војника. То примора непријатеља поставити многобројне посаде на сва мјеста куда треба да му је отворен саобраћај, пратите све утоваре и писмоноше, разашиљајте и пошаљите све покретне чете на све стране, а од тога часа, поврх што је његова војска ослабљена, поље је мјесним четама отворено да дјелају. Ако пак исте не би било још доста јаке да на њих наваљују, моћи ће барем свака плашити га, убијати му стражу и послабије четице. Ти мали губити неопажавају се много, али понављани свакодневно и на многим мјестима могу напосљетку уништити и најсилнију и најјачу војску. Како буде свршено устројење чета, и људи се охрабре непрестаним убијањима појединих непријатеља, ова војска може се у посведневно  неспокојно па и до самога уништења довести сљедећим начинима: поремећивајући сваки од њих установљен поредак; кварећи јој радионице ( творнице ) оружја и прах или друге војне опреме; хватајући кас; хватајући или уништавајући хаљине, стрјељиво и оружје; омогућавајући јој или сасвим пресијецајући довоз страга; нападајући на њене батерија и мала одјељења; палећи приуготовљено градиво за мостове или опсаде, кварећи јој цесте, лађе, мостове, и остала пријевозна средства, ослобођавајући своје заробљенике из њихових руку; плашећи јој посаде, и покретне чете гонећи. У свим тим предузећима четници морају увијек добро знати у којем су мјесту, и какво је расположење у самоме мјесту, и све његове путеве, и стазице; морају добро бити извијештени и обавијештени о непријатељу, гдје се када налазе, о сили његовој, и о средствима осмотрености, посматрањима којима се служи, пак по свему томе управљати се. Мјештани морају напријед шиљати, слати извјешће Вођи о одсјецима непријатељске војске, о именима њихових пукова и Војвода, о бројности њиховој, о путу којим иде, и о њиховом духу и намјери. За тим имају пазити да непријатељској војсци не би открили покрете и силу своје народне восјке; имају одговарати на питања непријатеља да не знају ништа; а гдје се то не би могло, одговараће им лукаво, а о сили, мјесту, намјери и времену војске своје сасвим им лагати. Људима посланим од народа ради поретка, Вођама и Изасланицима олакшаваће пролазак, а при потреби сакрити их. – Људи одважни и окретни нека се жртвују служити непријатеља као уходе; њима ће најлакше поћи за руком преварити их, на засједе насукати, а своје о свему што им је за знање извијештавати, обавијештавати. Да би се пак народна војска предухитрила од људи који би тако исто радили непријатељима на корист, нека свакога добро непознатога уходу који јој дође штогод казивати заустави код себе, и запријети му да ће га убити ако не буде казао чисту истину, пак нека га непримјетно и убије када нађе да је слагао. Уопште немојте нападати на одсјек непријатељски ако твоја чета није двапут јача. Био он на путу, био у станишту, ваља ти пазити да га нападнеш са оне стране која је за напад најзгоднија. Околности при томе су тако различите и промјењиве да није могуће прописати стална правила; ту само изванредношћу и способношћу Вође управља се. Али увијек и свуда треба се придражавати овога општега правила да за нападање употријебиш само двије трећине од читаве чете, а једну трећину да оставиш у причуви, којом би или коначно побиједио непријатеља, или обезбиједио себи одступање у случају када би изненада њему дошла каква помоћ, или на концу којом би надвладао противљење мјесних житеља. – Увијек прије битке Вођа опредијели мјесто гдје ће се одступати, и то мора бити познато свакоме војнику. – Са толико страна можеш ударити на непријатеља колико си пута јачи од њега; иначе, само ћеш мало људи послати на разне стране само да би га лакше преварио о тачки на коју управо намјераваш ударити. Побивши га, употријеби неколико Коњика за хватање, и стријељање појединих војника који бјеже. У колико се може, гледај да навалиш на непријатеља страга, јер поврх тога што је то много корисније, тим је и лакше преварити га, будући да свака војска обично се боље чува сприједа и са стране неголи страга. – Ако одсјек путује, добро је на њега напасти када дође близу станишта, тада је уморан, или када завршава са јелом. Ако одсјек станује, и ноћу пажљиво стоји под оружјем, добро је на њега навалити ујутро рано, када због ноћнога стражарења људи су уморни, легну спавати; а напротив боље га је нападати обноћ, у ноћ, ако се добро не чува; но ако увијек стоји позорљив, пажљив, треба чекати зло вријеме, маглу, кишу, олују, или снијег. Ако је непријатељски одсјек знатан не ваља га гонити; јер многобројно људство неће се предати, а четници не могу се упустити у рјешавање боја у којем би каквом несрећом могли бити уништени. У оваквом случају треба да се напријед покаже неколико четника на које ће непријатељ послати потјеру; они ће одступати све до мјеста гдје ће сва чета стајати у засједи; ова ће тада на потјеру снажно ударити; јер ненадано нападање и засједа јесу једини начин којим се чете могу тући. – при намјештању засједе треба се управљати по непријатељским извидницама. Треба потрчати из засједа и највећој брзини, хитности и хитрости са свих страна како трубе, које ће уз Вође стајати, када знак даду. Поврх главног одјела чете, биће их и неколико малих наоколо, унаоколо, да већина заплаши непријатеља. Увијек пак треба да чета обезбиједи себи одступницу од засједе у случају ако би непријатељ изаслао наједанпут, одједном једно јако одјељење да помогне првоме, или ако је оно сво потучено да га освети, а ако би то изаслано, послано одјељење толико јако било да га чета не би могла дочекати. – Ако се не може засјести, упасти у засједу траба пратити без престанка непријатељски одсјек, убијати му извидницу и свакога који би се усамио, осамио. Увијек се нешто може убити, а то је главни циљ овакве војске. Није истина да смо далеко од посада и покретних одреда ваља нападати на непријатеља. Најзгодније је у томе часу када пријевоз пролази поред планина: тада наваливши много пањева на пут, и истима запријечивши га сприједа и страга, удари се на пријевоз са стране. Опште је при том правилу нападати великом виком и одзивајући са много страна трубама, или свиркама, те убити најприје Часнике и коње код првих кола, како станувши ова, стала и сва стража, а биће напријед одређени људи који ће то урадити, докле ће се међутим други борити са пратњом. Гдје се не може заробити отети пријевоз због близине другог непријатељског одсјека, треба га уништити; а гдје се не би могао ни коњ одвести, треба их поубијати. Да ли је могуће пријевоз сретно заробити, не ваља га склонити у насељена мјеста, јер ће то непријатељи лако дознати, те ће се у мјестима осветити; но треба га склонити у необитавајућа, ненасељена мјеста, гдје се подијели на више дијелова, а сваки дијел засебно закопа; што се пак не би могло закопати, то се уништи. – Ако је пратња непријатељског пријевоза тако јака као и нападајућа чета, најбоље је за нападање одабрати час, тренутак када једна половина пријевоза уђе у кланац; јер тада нападајући пријевоз о трагу, само са половином пратње имаће посла. Када се надвлада та, и са њом једна половина пријевоза, не ваља губити вријеме, но оставивиши неколико људи ту на стражи, ваља поћи за оном првом половином , која је измакла, промакла, и коју је већ лако надвладати. – Без топова не може се напдати на покретну тврђаву, већ онда када би је мало људи пратило. Али ако пратња буде многобројна треба употријебити више чета, не пак све на једном мјесту, него постављајући их на више мјеста уздуж пута којим ће пријевоз проћи. Кварењем пак на многим точковима мостова закасниће вожња истога; а при томе, мораће пратња често одвајати мало четица да би се од непрестаног нападања бранила, страдањем исти сасвим ће се умалити, смањити, тако да ће од дањих чета бити уништена. – У случају када би непријатељи могли провести војне заробљенике, треба употријебити неколико чета одијељених међу собом, како би могле и обдан, по дану и обноћ, по ноћи, и у путу и на ноћиштима све једнако нападати на пратњу; једном рјечју, штогод се у људској могућности четници морају употријебити да би заробљенике ослободили; јер тим не само што чине једну братску услугу, но и умножавају своје силе. Цесте се кваре прекапавајући их, дубоко засијецајући их попријеко, и мећући пред улазак на мостове уске даске, понабијене, прибијене гвозденим шиљцима а пијеском прекривене, да би се коњи ранили. На ту сврху може се једанко и по цестама широким десет стопа, ондје гдје се исти не могу обићи, просути поломљенога и пијеском покривенога стакла. – Мост се квари подсијецајући му тако пањеве при самоме врху како би даске попадале чим непријатељ на њих ступи. Она се са стране моста поквари под којом је дубља ријека; а ако је ријека свуда плитка њено корито на оној страни гдје се је мост покварио понабијај заоштреним колцима, како би људи и коњи натакли се падајући на њих. Ако се томе не види никакав знак треба се недалеко од моста тако покваренога увијек стајати, у виду пастира или другачије, један сељак, и да о томе извијештава, обавијештава народни одсјек, који би туда ишли. Он како опази да иде непријатељ удаљиће се да не буде смотрен, откривен. Иначе мостови и цесте близу обитавајућег, насељеног мјеста нигдје се не руше да не би освета сустигла његове житеље. Подводне стазице преко ријека, куда се ове могу прегазити, ако су дубоке, праве се још дубље подижући са доње стране један насип, који треба воду задржати и подићи ју повише оних стазица; напротив оне које су плиће понабијају се заоштреним колцима или се наспу великим стијенам; које су пјесковите затворе се решеткама; а које тврде поспу се изломљеним стаклом. Кварећи праве стазице треба лажно направити, колима назначујући им траг по обали, и на ону страну ријеке наводећи их гдје је она најдубља. – Лађе се кваре провртивши им дно или предњу страну при самој води. Те рупе забуше се чеповима и тако замажу смолом како их нико не би могао опазити, ни вода провалити док лађа стоји празна на мјесту; но када лађа пуна људи почне воду сјећи како би чепови лако из рупа излетјели, те лађе потоне. – Кварење цеста и пролаза о трагу непријатељске војске омогућавајући им довоз и ход, пролазак њихова покретна чета; а када се тако једном побијеђеном одсјеку покваре цесте отрага, то може произвести њихово коначно упропаштење. Војска са непријатељским коњима знатан је дио народне војске. Зато је добро обноћ, по ноћи плашити их, нападати их када су на паши, и ако их није могуће заплијенити онда поубијати их, коњушнице у којима је много коња палити; а такође палити зоб и пластове сијена у хранилиштима. У ту сврху употребљавају се сљедеће врсте паљевина. Узме се један стијењ пет палаца дугачак обложен фосфором и  потпуно се затвори у врло танку цијевку од сагорјеле гњиле, трулежи. Та цијевка привеже се уз један крст, те обноћ, по ноћи приближивши се крадом на сто корака од сијена, избаци се крст са цијевком ка земљи окренутим из једнога лука без буке и видљивог огња, ватре, само када он упадне у сијено, цијевка се сломи, а стијењ на ваздух одмах се запали, та ватра букне. У Шпанији по свим крчмама мазали су растопљеним болесним коритима из којих коњи једу, лијевали су добро отров размућен па остављен овас, зоб, а такође и студенце, баре, локве и гдјегод би се коњи могли напојити. Тај начин уништења протезао се и на људе. По остављеним кућама лијевали су у вино, ракију и пиво отровне ствари а особито опијуме и чемер. То је грозно, истина; али и ропство је грозно, па и сваки је рат грозан и уништавачки и разарачки; непријатеља треба уништити свим могућим начином и средствима, то је њихов циљ.

8. ОПШТА ПРАВИЛА

Вођа мора познавати свакога четника, његове склоности и ћуд му, а сам му дјелом показивати одважност и оданост. Њему се ваља старати да се четници сасвим поуздају у његову способност; без тога они неће ни покрај, поред најбољег расположења никад редовно одступати; и због тога се понајвише добра одступања корисна, а по томе и ријетка. То нам доказује да Вођа мора бити човјек сасвим одличан, који, обдарен потребним каквоћама од природе, стараће се да их развије, и да те усаврши, јер је он у маломе кругу онога што врховни Вођа једне војске у великоме. Он се има поуздати у самога себе, и рачунати на властиту своју способност, на здраво расуђивање, на одважност, на присебност, на осјет, на опипљивост, и најпослије на срећу. И далеко од непријатеља он неће беспослено стајати, да би се његови људи привикавали на рад и послушност; јер четнички војник кроз честе нападе чини се дјелатељом, подржаваоцем и ревнитељом, те и непријатељ неће закаснити да се у дјело упусти. Али осмотреност, не смије се претворити у бојажљивост, страшљивост и плашљивост. Чувари и редари и извиднице нису довољне, треба се сакривати, добијати јамачно и безбједно извјешће о непријатељу, често мијењати станиште, ноћу путовати, бити свагда приправан на сваки случај. Зато Вођа мора често размишљати шта би радио када би му се у онај час показао непријатељ, сприједа, отрага, здесна или слијева. За ту сврху чета када путује ваља да има своју предњу, стражњу и побочну стражу, које да одмах јаве како се гдје непријатељ покаже. Добре карте могу много помоћи и при бирању становања и боравишта, и при управљању корачнице. Када чета мора поћи на велики поход, ваља извидјети јесу ли сви на путовању приуготовљена, спремни: то јесте: имају ли товаре и оружје у доброме стању, храну на неколико дана, потковане коње, и коњску храну најмање за један дан. У путу чете немају се удаљавати једне од других, но укупно ићи; не смију за собом остављати никаква кола; а при тому, кришом ће путовати, како би могле изненада напасти на непријатеља, или увјеривши се да је његова сила већа, лакше одступити. Пјешадија мора бити научена на лак и брз корак. Ако се иде далеко завргнути, отпочети бој, и зна се зацијело да нигдје у близини нема непријатеља, чете се могу превести на колима; тим начином пријећи ће шест или осам миља за једну ноћ, и упашће зором на непријатеља, који се таквом походу није надао. Нарав четничке војске јесте та: да те нигдје непријатељ не нападне, него да ти нападаш свуда; а остављајући свагда пут отворен одступању, сабрати се и нападати на она мјеста гдје је побједа лакша. Требају четници на себи носити неке извјесне знакове по којима се могу издалека познати, као што то постоји међу Козацима. – Када је једној чети назначен њен циљ дјеловања, она мора имати ту циљ свагда пред очима, а не упуштати се у друга дјела која би јој се могла приказати. – Само за кратко вријеме дозвољено је с једнога простора пријећи на други; то јесте: оставити околину познату и пријећи на друге цјелине чети непознате. Једнако при нападима који се предузимају довољном силом и несумњиво у побиједи, не ваља чета да иде пјешице на предјеле равне и голе гдје би ју непријатељ имајући доста коњаника и топова лако разбио, јер чете нијесу научене сасвим редовно битисати. На концу, крају тајност у дјелању, дјеловању и бивствовању четника исто је тако потребна као и у свим војним походима. Мјештани за вријеме рата закопаће своје жито по пољу и шуми, на више мјеста по мало; а када се приближи непријатељ нека утекну са коњима и са стоком на неприступачне предјеле. Што се не може сакрити најбоље је спалити, а јавити непријатељу да је спаљено од чета. – У таквој војсци све што је у држави људство за рат способно сви морају бити готови, спремни да попуњавају чете, чим људи у боју гину.

9. О САЧИЊЕЊУ УСТАНИЧКИХ ЧЕТА

Пјешадијска чета поставља се у два реда, и дијели се на три рода, а сваки род на три одсјека. Часниципредводе одред, а одсјеке предводе Потчасници. Иста правила која служе за стријелце служе и за њих. Нападајућа чета изашиља, шаље два хица напријед, а од свакога хица одаље се два одсјека, чији људи се развијају двојица по двојица, једни од других осам корака далеко; ово одстојање може се ипак увеличати или умањити по околоностима. Тако раштркани узајамно се потпомажу и подбочују. Обојица не стријељају наједанпут, одједном; први само онда избаци када је други већ набио метак у цијев. Ако се напријед ступа, онај који је избацио остаје на мјесту и пуни, а други иде напријед, и бира себи мјесто гдје се може колико толико заштити. Напротив у одступању, онај који је избацио, набијајући одступа, пак стаје на одбрану другога који је напријед остао. Са друге стране бојишта ако четник нема заштите на мјесту гдје је, може поћи мало натраг, гдје зна да заштита постоји, пак ту набивши самокрес, вратиће се на своје мјесто, и избацити ју. У сваком случају ватра мора бити лагана али јамачна: ко год пуца мора циљати и погодити; јер тим прво, непријатељска војска страшно се умаљава, тј. увеличава, а друго, штеди се стрјељиву које је у таквом положају тако скупоцјено као живот. – Гађајући из обичног карабина на сто корака далеко раштрканима, и потпомажу, гдје треба, ватру на ратишту цијелога пуцња. Трећи пуцањ корача напријед још даље иза леђа раштркан како карабин не би могао до њега добацити, погодити; он служи, као што је то већ казано горе, али да коначно надвлада отпор непријатеља на каквој завршној тачки, или пак да заштити одступање. – Ваља одступати без хитности, брзине и брзоплетости и хладнокрвно, обраћајући се често натраг и пуцајући. Када је сила одступати, раштркани четници одступајући сабирају се најприје по четири, даље по осам, докле се год не сједине са цијелом причувом. Ако се чета привуче неопажено ка непријатељу, не треба тада да се хици насумично разбацују, но тијесно скопчани да нападају бодилом на непријатеља. Будући да је то најсретнији случај, тако ће се у великој тишини и приближити, и напасти свим расположвим средствима. Одјел коњанички ка чети придружити или стајати на неком од крила, или код причувног пуцња. Заповијести се дају трубом или свирком, Пет им је знакова; знак за раштрканост, за напад сприједа, за повлачење на десно или лијево, за сабирање и одступање. У Шпанији ти знакови дају се звоном. Одмах у почетку како се у држави оснују и уреде чете, требају заповијести за те знакове, који да се лако једни од других разликују, и од свакога четника добро познају. Коњаничке чете редају се као и пјешачке у два реда, и дијеле се на три одреда. Све што је горе казано о дјелању и раду пјешачких четника, и на коњаничке протеже се и вриједи. При нападању морају се придруживати правила служећи за лаку коњицу. Због тога нападајући одред мало или се нимало не треба упуштати у бочне нападе; она мора употребљавати при нападу два одреда, а трећи као причува ићи ће за овима, касајући полако у поретку, да одбране сабрање прва два одреда, ако би они били одбачени, или да их одбрани од побочнога напада који би непријатељ покушао. Дакле увијек се треба старати да се непријатељу у ребра удари, а чувати се да он не би ударио у наша ребра. То је врло важно правило да коњаници никада не чекају на мјесту непријатеља који на њих напада, него да му пођу у сусрет. Нападајући одреди, један од другог удаљени су неколико корака, и с почетка иду касајући полако; на триста корака од непријатеља почну добро, брзо трчати, а на сто потрче на сав мах, старајући се да што више њих остане у поретку, и међу собом стиснути. Нападање у једном реду може се само као изузетак, правила употријебити онда када се знатно отпору није никако надати. Када гони непријатеље један одред, а највише половина одјела, треба да се раштркају; међутим други касајући полако, или трчећи не великом брзином и у поретку за њима постепено. При томе треба добро пазити да се не би наишло на непријатељске засједе. Те засједе могу се врло добро правити у шуми са коњаницима као и са пјешадијом; а увијек и у равници нађе се мјеста гдје би се сакрило сто или више коњаника. Свагда прије напада ваља добро познавати положајно мјесто и непријатеља. Сви порети имају се чинити спокојно и тихо; у исто доба добро ваља протумачити заповједницима одреда што им треба радити, и мјесто одступања им означити. Ово мора бити обезбјеђено од коњаничке пјешадије, помјестивши и премјестивши исту на први мост који се ту нађе, или на улазак једнога села, једне шуме. Одјел тако постављена у једном селу мора приуготовљавати бранике на улазак истога;  зато је најбоље поставити пред плот, којим је село ограђено, с једна и са друге стране пута, неколико кола, која се на цесту наводи одмах како прође наша коњица. А одјел који чува улазак на једном мосту, мора се приправити да га се сруши. На ту сврху најбоље је обложити га много сламом, како би га спалио; али када би непријатељ тако узастопице наше слиједио, да би одмах за њима имао на мост ступити, и запаљење истог предуприједити, тада га треба запалити из кратежа; или посути до сламе неколико праха, а до њега оставити упаљен стијењ, како би за мало тренутака ватра букнула. Ако у близини нема других пријелазишта, којима би неприајтељ могао проћи, добро је поврх тога, ако се има времена, ископати иза моста, с једне и са друге стране пут,не уздуж истога но попријеко, то јесте, уздуж воде преко које мост је стајао, једну јаругу, избацивши земљу напријед. Пјешадија из те јаруге, гдје стоји као утврђена, стријела, те њена одбрана може дуго трајати, и много штетити непријатељу, ако би овај хтио на сву силу напријед проћи; јер тешко је и знатном артиљериом потјерати пјешадију из такве јаруге, када је иста тако постављена да јој артиљерија не може никако у бокове тући. Када се напада обноћ, ноћи, може се та коњаничка пјешадија и на сам напад употријебити. Треба се придржавати свих ових правила и онда када се на веће походе изимају двије или више коњаничке чете. Коњаничка одјељења не ваљају никада дуго да стоје на једном мјесту; но боље је да налазе; што се каже, свуда и нигдје; то јесте: да их се свуда непријатељ боји, али нигдје да их не може стићи, сустигнути и побиједити. – Људи трудом утврђени постају добри војници; пловидба преко ријека, корачнице десет миља дугачке не смију бити њима необичне ствари. Пјешачки одјели већином су од помјесних, домаћих житеља сачињени, јер у разним потребама околина им даје прибјежиште; гдје коњаници напротив само брзим покретом могу се често спасити, остављајући за који час своју обичну околину, тј. свој крај, мјесто или село, а на друге прелазећи. Стотина и више коња не смије никада бити тешко издржавати; када не могу иначе добити сточне хране, они иду на сточну храну исто као редовна коњица. Остављајући на једном јесту причуву у храни, до које се скупљају набављачи сточне хране у случају када би се непријатељ показао.

10. О БОЛНИЦАМА

У обичним ратовима болнице прогутају најмање два пута толико људи колико их замори, умори непријатељско оружје. У народном рату рањени или побољели, обољели војници имају се примити у сваки дом као синови дотичног дома; тим болнице су остављене за тешко рањене или тешко обољеле људе од болести биће боље одржаване, и у њима помор мањи; гдје напротив непријатељ будући приморан поставити болнице на мјеста посадом брањена, ове ће бити препуне. При томе неспокојност духа силно дејствоваће на ослабљене људе тако у часовима пријевоза болесника, као и у болницама, које је могуће често заплашивати, много приноси повећаном непријатељских губитака. Што се тиче чета, будући да ће се те састојато из људи надлежним, тако рећи, једној обитељи и породици, не треба опомињати Вођу, да је једна од главних његових дужности бринути се о рањеницима. Вођа ће највише пазити да ти рањеници не би запали непријатељима у руке, и да им се свака љекарска помоћ пода. Али ће се прије свега постарати да нађу за њих обезбијеђено склониште, па ако се такво не може наћи, одабраће барем заклоњено мјесто, гдје ће их мјештани сакрити за вријеме њиховог боловања. Ови кратки основи о четничком ратовању необузимају све случајеве у којима се чете могу наћи, но да су и опширнији не би их једанко могли све обузети. Као што свака вјештина о вођењу рата, тако и ова може служити као предмет мишљења и разматрања кроз које добије се навика и умоопружност, опуштеност ума, те се до тога може доћи да у разним потребама човјек сам по себи сјећа шта да ради. Треба највећим мислима о најнезгоднијим положењима, те право понијети добити о ономе што треба радити у истима. Тим начином смјелост произлазећи из увјерења и разума, биће од ових вођена; и тако свршетак, који би могао причинити пропасти, произвијестиће побједу и славу.

Крај

Са старосрбског превео Р.Г