Човјекова мјера људскости и одмјерености, је често ограничена људском сујетом или острашћеношћу срца,понекад страхом а понекад и глупошћу...Ријетко
Човјекова мјера људскости и одмјерености, је често ограничена људском сујетом или острашћеношћу срца,понекад страхом а понекад и глупошћу…Ријетко када, се та мјера мијери, обоженом мисли и смиреним духом, произашлим из покајане душе и метаноје ума…Људи воле рећи нешто, често трчећи испред разума и одмјерене и благодатне мисли…Острашћено срце, које активира ријеч човјеку, преко ума његовога, као папучицом за гас аутомобилу или дугме на тастури, доноси увијек горке плодове…Контрола ријечи, у ствари је немогућа без одстрањења, управог тог “острашћеног срца”, као врсте а никако трајности његове…Непрекидно стражење, над сопственим жељама и хтјењима наше огреховљење природе је подвиг и челична борба духа, коју само ријетки подвижници Христови задобијају…Каљење у тој непрестаној борби човјека јача…Јача му дух, вољу,наду, истрајност, одлучност на вјечну борбу против духова зла и на крају рађа жртву у његовом очишћеном срцу и уму…Када погледамо дакле разлику или разлике између ове две врсте људи, онда схватамо одакле се то ми разликујемо и зашто…Преданост страстном и порочном животу, никада не води царству небеском,него нас напротив удаљава од њега…Удаљава нас од истине и рађа страх кукавички, да се каже истина или оно што мислимо да је истина…Не мора ту бити разлог ни сами страх, ту може бити разлог и преданост личном користољубљу или материјалним овоземаљским добитима, не само да би се задобила пролазна бјелосвјетска лажна благостања…
Разлог који рађа тако ниске острашћене побуде ка искључиво себичном и личном интересу,јесте свакако одрођеност од вјере наше православне и промашај смисла, или у крајњем исходу циља живота…И смисао и циљ живота код те прве врсте људи увијек води у велику и раскошну,али истовремено и слијепу улицу,пуну смртоносних и убиствених немани,које вребају људске душе тих залуталих несрећника…Зато је њихова ријеч ни врућа ни хладна-Јеванђељски бескорисна и одбачена…Њихово ћутање није ни злато ни мудрост, ни памет ума! Њихово ћуттање ако није страх, онда је само наговор лукавога духа и спремност на издају праведника, праведности или истине…Ти и такви људи, су само сорта која пролази, било са пуним или празним џеповима,али очајно пролази…Пролази радујући се његовим овоземаљским грађевинама, уштеђевинама баснословним, које преносе на своје потомке и у њихове џепове, али истовремено и умиру са исколаченим очима загледаним у таван смрти, која их гута и одводи, за њих непознати свијет, али за вјерујуће душе и те како познатом мјесту гдје ће вјечно боравити и свакако ћутати…Ћутаће, јер им ријечи више никада помоћи неће, да се избаве из вјечног и несагоривог огња…
Друга пак врста људи, која љуби истину,правду и Господа наравно као начелну љубав и непролазну правичност, је заузета, својом непрестаном борбом за лично спасење, исповједајући истину и правду, преко свог препорођеног срца и пламене и искрене, неустрашиве ријечи…Љубав се увијек рађа тамо гдје истина господари…Само у срцима искреним а не лицемјерним и издајничко љигавим…Код ове врсте људи ћутање може бити злато, али са разлогом увијек…Никада им ћутање није својствено када је у питању одбрана Христове истине…Па побогу, зар нисмо позвани од Христа Васкрслога да сви будемо Свети и да преко одбране истине а истовремено непоколебљивог нападања лажи и преваре,свједочимо да смо Христов народ и да нам ријеч не смије у том случају остати у грлу, као биједни отпад из нечисте душе и срца острашћенога…?!
Зар нам људске власти, могу бити изнад ХРИСТА у чије име смо крштени?? Чему се онда крстисмо?? Чему живимо браћо? Чему ли се надамо онда сестре?? Која је то нада, која се завршава или боље речено, којој се крај зове у народу нашем”два метра без геометра”??
Зато, бранимо истину, рушимо неправду и оне који је разносе као кугу по народу православном, Србском’ и боримо се живом ријечју праведности, против оних који пљачкају народ и који пустоше Божије дарове, дате Његовом народу, да их равномјерно користе, на свеопшту корист васцјелог нашег народа…
Дакле, ћутање јесте злато понекад, али не увијек…Често се претвара и издају…
Бирајте, ком’ће те се царству привољети…Оном краткотрајном, који води у ону слијепу улицу раскошну, али и смртоносну, или ономе, које носи крст свој на себи, тешко али и поносно, све до вјечног и радосног живота у Христу и са Христом…Јер Он је једини,ПУТ,ИСТИНА И ЖИВОТ…Једини Он, је знао када ћутати а када говорити…Слиједимо га…+
Христос Васкрсе! +
Мићо М Бајић
