Из народа се изродише змије, Ороз пјева пјесму и буди снене Србе, Отпад људска,распиње Крајине двије, Дјеца нас мртва,гледају с' врбе Материн зо
Из народа се изродише змије,
Ороз пјева пјесму и буди снене Србе,
Отпад људска,распиње Крајине двије,
Дјеца нас мртва,гледају с’ врбе
Материн зов,тражи сина,
Крајином, нема спокоја од ножа,
Усташа ил’ потуре,немају мира,
Крај Саве,Србска одерана кожа
Лелујају, ледене пахуље,
Зима гризе,реже,очев преклани врат,
Крајине посташе,налик на Захумље сиње,
На тврђави Книнској стао је сат
Ни дан не носи свјетлост више,
Душе Србске,дозивају плач,
Смрт,сваку радост брише,
Џелат под грло подноси мач
Не видим више,Бенковачки камен,
Очи ми ископаше да не гледам поље,
Мајку у мислима, гледах кроз пламен,
Јооој Крајино,куд’ ме то шаљеш?!
Ми нисмо налик,ни њима ни онима,
Никад’ нас неће,сравнат’ под исто,
Србин се не бави дјечијим очима,
Србин је усташо,остао Христов…
Из народа се изродише змије,
Ороз пјева пјесму и буди снене Србе,
Отпад људска,распиње Крајине двије,
Дјеца нас мртва,гледају с’ врбе
Материн зов,тражи сина,
Крајином, нема спокоја од ножа,
Усташа ил’ потуре,немају мира,
Крај Саве,Србска одерана кожа
Лелујају, ледене пахуље,
Зима гризе,реже,очев преклани врат,
Крајине посташе,налик на Захумље сиње,
На тврђави Книнској стао је сат
Ни дан не носи свјетлост више,
Душе Србске,дозивају плач,
Смрт,сваку радост брише,
Џелат под грло подноси мач
Не видим више,Бенковачки камен,
Очи ми ископаше да не гледам поље,
Мајку у мислима, гледах кроз пламен,
Јооој Крајино,куд’ ме то шаљеш?!
Ми нисмо налик,ни њима ни онима,
Никад’ нас неће,сравнат’ под исто,
Србин се не бави дјечијим очима,
Србин је усташо,остао Христов…
Мићо М Бајић
